Kutija

„Kutija“ je interaktivna instalacija nastala u procesu istraživanja održivog razvoja u građenoj sredini.

IZ POLITIKE: „Projekat je koncipiran u duhu principa Okamovog žileta, koji zapravo govori o umanjenju parametara tokom rešavanja nekog problema: entia non sunt multiplicanda praeter necessitatem. Jedno od najznačajnijih pitanja tokom izrade projekta bilo je: šta bi bio optimističan pogled na Srbiju danas? Kada smo uklonili sve parametre potrošačkog društva i kulture mas-medija, ostao je jednostavan, svakodnevni život kao odgovor na ovo pitanje. Život koji je ličan i iskren. A iskren je, nadam se, održiv.“

IZ KNJIGE:Održivi razvoj i Srbija: moj slučaj „Pitanje koje se ovde postavlja jeste: šta bi se desilo ako bismo pokušali stvari da svedemo na njihovu osnovu, minimum, na suštinu? Na ideju, na nematerijalno? Šta bi onda bio održiv razvoj? Dakle, entia non sunt multiplicanda paeter necessitatem Ako “presečemo” Okamovim žiletom šta ćemo dobiti? Koje je to najjednostvanije rešenje koje bi se ovde pokazalo kao ispravno? Daleko od više nego korisnih fotonaponskih ćelija, eko-kesa i goriva, šta je to „održivi razvoj“ nas samih , u Srbiji, danas? I ako ga ima, kako ga materijalizovati u nekom drugom mediju, arhitekturi na primer, ili umetnosti – kako poslati poruku a da ona nije u formatu „estetskog zagađenja“?“

Moja arhitektura: kutija

“Matematika, na pravi način sagledana, poseduje ne samo istinu već i vrhunsku lepotu – lepotu hladnu i strogu, poput skulpture.“

(Bertrand Rasel „Filozofski eseji“ (1910), br. 4)

„Čini se da ovaj tekst nudi neopredivo više pitanja nego odgovora. Takođe se čini da ćemo odgovor morati da tražimo u onoj oblasti za koju pretendujemo da nam je koliko-toliko poznata. Koji su to arhitektonski koncepti koji će promovisati „održivo“? Ovoga puta se ne radi o o novom arhitektonskom programu, niti o novom materijalu, čak ni o novom predmetu. Kako napraviti održivu KUTIJU, staru, dobro poznatu, univerzalnu geometrijsku arhiformu. Kutiju koja će prikazivati jedan mikrosvet koji želi da bude održiv. Kutiju koju bismo mogli napuniti eko-materijalom ili bio-hranom. Ili idejom. Stavom. Koji je možda – čak verovatno pogrešan. Ali je ličan. Znači iskren. A iskreno je, nadamo se, održivo. Ili je bar često najjednostavnije rešenje.<br> Formalno gledano, arhitektura se, kao i neke druge oblasti, zasniva na čitavom nizu principa. Sigurnih, definisanih principa, teorijskih postavki i geometrijskih odnosa, pa čak i matematičkih jednačina. Ipak, ono što jedno arhitektonsko delo čini izuzetnim najčešće nije u potpunosti objašnjivo tim principima. Naprotiv, takvo delo redefiniše principe, traži nova značenja. Zasniva se na radoznalosti. Dakle, kutija bi morala da pobuđuje radoznalost posmatrača. Ona bi morala predstavljati otkriće kao čin. Jer to je pretpostavka napretka.

Naravno, očekivano bi bilo reći: pa dobro, brojne su teorije u nauci oborene, nije svako otkriće tačno. I onaj ko iznese ovu tezu bio bi potpuno u pravu. Oborene su Njutnova mehanika i Ajnštajnova teorija relativiteta, i Euklidova geometrija i Hukov zakon. Ipak, sve su to bili gigantski koraci kroz vreme, koraci kroz mrak neznanja, koji će, neki vekovima kasnije, dovesti do ovoga sveta u kome danas živimo, do „pametnih kuća“ i „materijala koji pamte“, do kosmičkog programa i satelitske televizije. Dakle, želimo radoznalost kod onoga u čijem se vizuelnom polju kutija nađe. Radoznalost podrazumeva tajnu. Tajnu koju treba razotkriti. Ako ne pretpostavimo tajnu, nema toga što bismo tražili. A onda nema ni razvoja. Ni održivog. Verovatno nikakvog. Dakle, šta znači tajna u Srbiji danas? Šta je potrebno da bude otkriće onoga ko percepira? Šta je to što se na prvi pogled ne vidi, sakriveno je, ponekada gustim oblacima tranzicije? Maline? Šljive? Žita? Ili sve to? Ili običan život? Kratki, gotovo neprimetni srećni trenuci svakodnevnog života. Letovanje, nove cipele, nova knjiga, položeni ispit, povećanje plate, sunčan dan, šetnja gradom. Ljudi koji žive među malinama i žito, u šuštanju lišća. Ljudi koji pokušavaju da budu srećni u okvirima koji su im veoma često zadati, ili bar teško promenljivi. Ljudi koji veruju da je, kao kod Sartra, sloboda održiva čak i ako je virtuelna.

Arhitektonsko delo je skup odluka. Izbora. I to je tačka u kojoj arhitektura dodiruje život. I on je skup izbora. Mali lični virtuelni svetovi. Svuda oko nas. Kutija je jedan mikrosvet.

Mikrosvet koji nije dovoljno samo gledati, koji je potrebno dotaći, oko kojeg se treba truditi da bi se otvorio. Za koji je potrebno biti radoznao. Jer kao u svetu Ilije Čvorovića: „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste“.

Autori