Piazza disponibile | Only the impossible is real

Opis projekta

Projekat dogradnje i rekonstrukcije obuhvata: redefinisanje platoa (dimenzije, parter, pristupi, zelene površine, izgradnja stepenišne veze), izgradnju multifunkcionalnog paviljona na zapadnom obodu platoa i objekta postamenta (plinte). Projekat je u celini usmeren ka afirmisanju savremene umetnosti u našem društvu.


Redefinisanje platoa muzeja

U projektovanju novog partera platoa korišćeni su savremeni alati asocijativnog projektovanja, pri čemu se algoritamska rečenica formirala u odnosu na postojeće i nove prostorne/funkcionalne dominante (zgrada muzeja, novoprojektovani elementi i funkcije i karakter okružujućeg prostora). S tim u vezi i korišćeni materijali definisani su navedenim dominantama. Parter se tako formira u alternaciji zelenih površina, drvenog i granitnog popločavanja. Svi navedeni materijali zadovoljavaju zahteve projektnog zadatka u smislu atraktivnosti, ugradnje, održavanja, praktičnosti u eksploataciji i izdržljivosti. Zelene površine predviđene su u formi raster-trave sa zelenom plastičnom rešetkom, čime je omogućena velika nosivost i otpornost na dinamičko opterećenje. Drveno popločavanje čine drvene kocke – kaldrma visoke otpornosti na spoljašnje uticaje, što se postiže posebnom metodom obrade hrasta. Kontinuitet površine omogućava da se na platou održavaju različiti događaji koji bi predstavljali produženje funkcije muzeja (projekcije filmova, manji scenski ili muzički događaji, tribine i promocije). Površina je prilagođena principima dizajna-za-sve i kretanju vozila za prenošenje umetničkih dela. Osvetljene platoa predviđeno je na dva načina – u formi horizontalnog (ambijentalnog) i vertikalnog (direktnog/usmerenog). Na obodu platoa je zadržana postojeća ograda, dok je ograda novoprojektovanog stepeništa (detaljniji opis u daljem tekstu) od stakla. Pozicija memorijalnog objekta je zadržana.


Multifunkcionalni paviljon

Projektom je predviđena izgradnja multifunkcionalnog paviljona, čije su namene definisane projektnim zadatkom: prostorija za pregledanje bibliotečke ili arhivske građe Muzeja, prostor u kojoj zaposleni mogu da prime posetioce, kafeterija za posetioce, prostor za organizaciju konferencija za štampu ili radionica za manje grupe, prostor za održavanje koktela i slično. Paviljon se nalazi na zapadnoj periferiji postojećeg platoa, sa kotom ravnog prohodnog krova koja je izjednačena sa kotom postojećeg platoa (ovim se praktično postiže proširenje piazza disponibile). Pozicija paviljona odabrana je sa idejom očuvanja kontinuiteta platoa i prepoznatljivosti zgrade Muzeja. Kota prizemlja ovog paviljona je na koti terena postojećeg parkinga između dve muzejske zgrade, odakle je i omogućen direktan ulaz u njega, čime se postiže nezavisnost radnog vremena paviljona od preostalog dela objekta Muzeja. Veza između paviljona i zgrade Muzeja se predviđa u drugoj fazi izgradnje paviljona, odnosno, njegovim proširenjem po severnom obodu platoa. Do druge faze, veza se ostvaruje preko stepeništa koje povezuje kotu piazza disponibile i kotu prizemlja paviljona.
Ovakvom dispozicijom paviljona plato praktično dobija dve nove staklene prosvetljene fasade koje doprinose vizuelnom, a posledično i fizičkom aktiviranju veze platoa sa okruženjem – Dunavskom ulicom i prostorom između dva muzeja. Ova intervencija mogla bi predstavljati prvu fazu u formiranju jedinstvenog muzejskog kompleksa u Novom Sadu.


Postament (plinta)

Kao prva tema, razmatrana je mogućnost instaliranja umetničkog rada na koti platoa. Analiza je pokazala da bi instaliranje bilo kog umetničkog rada u permanentnom obliku moglo da izazove velike polemike. Iz tog razloga predviđen je postament (plinta), kao poligon za prikazivanje radova (skulptura, objekata, instalacija i slično) u formi privremene postavke, a po uzoru na projekat Fourth plinth u Londonu, koji je jedan od najboljih primera kako približiti savremenu umetnost širokim masama i doprineti podizanju svesti o širini koju ovaj pojam predstavlja. Plinta ima i dodatnu funkciju koja bi omogućila da se po bočnim zidovima, iznutra ka spolja, po potrebi projektuju video radovi. Kada nema skulpture na plinti ili nema projekcija, materijalizacija plinte omogućava isijavanje svetlosti iz njene unutrašnjosti, kao i različite svetlosne efekte koji mogu doprineti osvetljavanju platoa. Time bi se putem plinte na konstruktivan način otvorio prostor za razvijanje i realizaciju skulptura iz domena savremene umetnosti, a koja je nedovoljno zastupljena na našim prostorima. Mogućnost da se objekti smenjuju bi ukazala na koje se sve načine tretira skulptura danas, a istovremeno bi video umetnost izašla u javni prostor i ostvarila komunikaciju sa publikom koja nije stalni posetilac muzeja. Samim tim muzejski plato dobija potencijal da postane živo mesto koje bi svojim programom i u vreme kada muzej ne radi okupljalo ljude i doprinelo da grad dobije novi, atraktivni prostor. Takođe, ovim bi se na neformalan način omogućila neka vrsta edukacije publike kojoj je savremena umetnost nedovoljno poznata. Plato sa plintom ovim postaje svojevrstan most izmedju nove publike i MSUV. Materijalizacija plinte bazira se na kontrastu dva materijala: betona i stakla. Transparente strane postamenta okrenute su ka novoprojektovanom stepeništu i Dunavskoj ulici, a njihove proporcije prilagođene su standardnim video formatima. Sam oblik plinte konkretno se referiše na arhitekturu muzeja.
Donji nivo plinte, kojem se pristupa preko novoprojektovanog stepeništa, služi kao tehnička etaža sa dvojakom funkcijom: za postavljanje opreme neophodne za izvođenje i prikazivanje umetničkih dela na i u plinti, kao i za odlaganje opreme potrebne za izvođenje dela performativnih umetnosti na platou.

Autori